Vreme je !

Vreme je !

 

 

– Nakon oslobođenja, krajem 1944. godine, bila je strašna hladnoća. Na mestu današnje pijace je streljano više od 180 ljudi koji su uhapšeni kao Hortijevci ili njihovi simpatizeri. Za nekoliko dana ubijeni su svi ti ljudi, uglavnom iz našeg sela.

Lično sam ih zatrpavao u jame – počinje priču Đura.

– Bližila se zima, hladnoća je prodirala u meso i kosti. Njih su dovodili, punili sobe. Skidali su ih potpuno gole. Stisnuti ljudi su čučali, nije bilo dovoljno mesta. Puni podrume nekih kuća iz današnje Svetog Save ulice, puna Opština, mlin…

Mene su odabrali, odveli me u stranu i naredili: “Uzmi lopatu iskopaj rupe, a kasnije  zatrpavaj i naravno ćuti”.

Ljudi su  molili da ih ne muče, neki su molili za smrt. Onda je preko noći počelo ubijanje.

– Izvodili su po grupama po troje -četvoro, vezanih ruku. Onako izmrcvarene ih dovedu do jame, stanu im iza ledja i pucaju u potiljak.

Gurali su im tela sa nogama u jame i nastavljali dalje.

Oni ubijaju, bacaju u jamu, a ja čekam da završe pa da krenem da zatrpavam.

Jedan od ubijenih je padajući ostao na ivici jame, a onaj što strelja mi naredi: “Gurni ga unutra”, a ja ne mogu.

Oduzele mi se noge i ruke, od hladnoće i straha.

Ovaj što je pucao okrenu  pušku na mene, a ja ga molim: “Nemoj druže, ja sam “VAŠ”.

Srećom tu se našao nas čuveni komesar Medurić, da to potvrdi i ja sam se spasio.Taj koji je pucao najviše, a otišao na onaj svet pre desetak godina kao ugledan čovek je samo promrmljao, “mnogi ste se sada kod nas uvukli, kao naši ste”.

Jednom su mi krenule suze na oči i ako sam stalno stezao srce, nisam mogao da izdržim “neprijatelj nije smeo da se sažaljeva”.

Medju zarobljenima je bio i jedan momčić, nije imao vise od 18 godina. Pitao sam ga kroz vrata koja su imala jedan poveći prorez “Koji te, đavo natera da odeš u Horijevce”. A on, suze mu suzu stiže,  tresući se od hladnoće i straha, onako mlad i lep, pravo dete, prošapta “Ko me je pitao, i oni su me ovako odveli”. Ubili su ga te večeri.

Ubijali su i zbog toga što je neko od glavešina bacio oko na nečiju ženu, mladu i lepu Mađaricu, zbog toga što je nekom trebala nečija kuća. Zbog dugova koji su nastali pre rata i naravno zbog mržnje prema Mađarima, zbog loših stvari koje su oni činili ovdašnjem življu za vreme rata. Istina je da je 10 posto streljanih imalo zla iza sebe, ostali nisu. Oni što su bili krivi su pobegli ranije.

Kada sam nakon streljanja odlazio kući, nikom ništa nisam pričao. Zaprećeno mi je da ćutim o svemu. I naravno ćutao sam.

Do danas.

Te slike i strah me je pratio celog života.

Bojao sam se nove vlasti, povremeno bi me pozvali i pitali kako je bilo u ratu. Naravno da me nisu pozivali bez razloga. Ja sam to znao. Odgovarao sam da je trebalo još “gembeša” da pobijemo i na tome se sve završavalo.

O streljanjima Mađara se samo šuškalo po selu, a članovi porodice onih koji su pobijeni s mukom su živeli i ćutali kao zaliveni.

– Sad skoro sam sreo u selu jednog  posleratnog komunistu, kažem “posleratnog”zato što  za vreme rata to nije bio (a pokazao se za vreme streljanje posebno) i izletelo mi je iz ustiju, “Pomaže Bog”.

Krenuo sam prema njemu da se rukujemo. Osuo je drvlje i kamenje i po meni i po Bogu, nije hteo da mi se javi. Tada me je uhvatio strah, kakav nisam osetio nikada. Još su tu, šetaju selom, ubiće me!

Nakon toga sam pao u postelju, dobio temperaturu i danima buncao u polu-snu.

Ćerka, mi je kad sam došao sebi  ispričala šta sam u bunilu govorio o ratu.

– Rekla mi je da moram da otvorim dušu.

Nisam nikada nikome pričao moje muke. Noćne košmare, nespavanja, slike pobijenih koje su mi se redovno vraćale.

Pošto ćerka nije mogla sama da me ubedi, došao si ti i odvezao me  na pijac.

Pokazao mi krst  podignut tu kao usput..

Video sam da znaš i rekao sam da ću vam reći sve.

Ti zapiši, a ja da olakšam srce i dušu, neću ni ja još dugo, tu sam na kraju puta. Samo molim Boga, da se ne mučim na onome svetu..

Ne znam šta će biti sa Đurom na onom svetu, ali na ovome mu nije lako.

Nije lako ni njemu, a posebno ne onima koji su izgubili svoje voljene u tom ludom vremenu.

Agonija u kojoj žive pojedini dželati i porodice žrtava može da se okonča jedino priznanjem da žrtve postoje, da su tu nadomak naših kuća zatrpani kao uginuli psi. Da se njihovi zemni ostaci iskopaju i sahrane u zajedničku grobnicu, onako kako dolikuje svakome čoveku.

Nema politike, samo ljudckost.

Moj sagovornik Đura nije imao hrabrosti da izađe iz auta i stane na pijačni plato. “Ne mogu da hodam po njima” samo je to izgovorio.

Ovo je samo jedna od priča, a streljano je 412 ljudi.

Da li nakon 74 godine imamo hrabrosti da se suočimo sa nečim što tišti mnoge naše sugrađane?

Ili će mo i mi ćutati i biti saučesnici?

Milan Stijačić

 

 

Eljött az idő!

 

– A felszabadulás után, 1944 őszén dermesztő hideg volt. A mai piactér helyén 180 ember lett kivégezve, akiket mint horthystákat vagy annak szimpatizánsait fogták el. Néhány nap leforgása alatt mindnyájukat megölték, pedig falunkbéliek voltak.

Személyesen ástam el őket – kezdte Đuro a mesét.

 

– Közeledett a tél, a hideg az ember velejéig hatolt. Őket csak hozták. Sorra töltötték meg velük a helyiségeket. Meztelenre vetkőztették őket. Az emberek egymás hegyén-hátán guggoltak a padlón összeszorulva a kis helyen. Tömve voltak a középületek pincéi a mai Szent Száva utcában, tömve a községháza, a malom…

Engem kiválasztottak, félrehívtak és megparancsolták: „Fogd a lapátot és ásd a gödröket, azután temesd őket, és persze hallgass!”

Az emberek könyörögtek, hogy ne kínozzák őket, egyesek kérték, hogy csak öljék meg. És akkor az éjszaka folyamán megkezdődtek a gyilkolások.

 

-Hármas-négyes csoportokban vezették ki őket hátrakötött kézzel. Úgy cafatokra verve a gödör széléhez állították a szerencsétleneket, és egyenként hátulról tarkón lőtték.

Lábbal a gödörbe lökték a tetemüket, és folytatták a következőkkel.

Ők ölték őket, dobálták a tömegsírba, én meg vártam, hogy befejezzék, és elkezdjem betemetni a hullákat.

Egy a meggyilkoltak közül a gödör szélén rogyott össze, és a gyilkosa megparancsolta, hogy lökjem bele. Nekem meg nem akaródzott.

Kezem-lábam remegett a hidegtől is meg a félelemtől is.

Ez, aki gyilkolt, rámfogta a puskát, én meg könyörgőre fogtam: „Ne tedd, elvtárs, én a TIÉTEK vagyok!”

Szerencsére valahonnan ott termett a mi híres Medurić politikai biztosunk, hogy ezt megerősítse, és én megmenekültem. Ez pedig, aki a legvérengzőbb volt és mindössze tíz éve, hogy meghalt mint befolyásos ember, csak a bajsza alatt motyogta mérgesen: „Sokan most behúzódtatok a sorainkba, úgymond a mieink vagytok.”

Ekkor elsírtam magam annak ellenére, hogy próbáltam erősnek mutatkozni: „Az ellenséget nem volt szabad sajnálni.”

Az áldozatok között volt egy legényke is, nem több 18-nál. Kérdeztem tőle az ajtórésen keresztül: „Mi az ördög hajtott, hogy beállj a horthysták közé?” Ő pedig, úgy fiatalon, szépen, a könnyeivel küzködve, remegve a hidegtől meg a félelemtől csak annyit sutogott: „Ki kérdezett? Ők is csak vittek, mint ti!” Még az éjjel megölték.

Öltek azért is, mert valakinek a fejesek közül megtetszett valaki felesége, szép magyar nő, azért is, mert valakinek kellett valaki háza. Öltek a háború előtti adósságért, amit nem kellett így megadni és persze a magyarok iránt érzett gyűlöletből, amiatt, amit azok tettek a háború alatt. Igaz, hogy a kivégzettek tíz százaléka tett valami rosszat, de a többi nem. Aki tényleg bűnös volt, az már előbb lelépett.

Amikor a gyilkos éjszakák után hazamentem, senkinek sem mondtam semmit. Megfenyítettek, hogy hallgassak. És én hallgattam.

 

Máig.

 

Ezek a képek és a félelem egész életemen végigkísért.

Féltem az új hatalomtól, időnként behívtak, és megkérdezték, milyen volt a háborúban. Persze, hogy nem ok nélkül hívtak be. És én ezt tudtam.

Azt mondtam, hogy még több „gömböst” kellett volna megölnünk, és ezen maradtunk.

A magyarok legyilkolásáról csak suttogtunk a faluban, a legyilkoltak családjai kínok között vergődtek, és hallgattak, mint a sír.

 

-Nemrégen találkoztam egy háború utáni kommunistával, mondom „háború utánival”, mert a háború alatt nem volt az (de a vérengzések alatt megmutatkozott), és kirepült a számon: Isten segítsen!

Felé indultam, hogy lekezeljek vele. És akkor kígyót-békát kezdett mondani rám is meg az Istenre is, és elfordult tőlem köszönés nélkül. Ekkor olyan félelmet éreztem, mint még soha. Még mindig itt vannak, le s föl sétálnak a faluban, megölnek.

Ezek után ágynak estem, belázasodtam és napokig beszéltem álmomban.

Amikor magamhoz tértem, a lányom elmondta, hogy lázálmomban a háborúról beszéltem.

 

-Azt is mondta, hogy könnyíteni kell a lelkemen azzal, hogy ezt elmondom.

Soha senkinek nem beszéltem a keserveimről. A rémálmaimról, az álmatlan éjszakáimról, a legyilkoltak rendszeresen visszatérő képéről.

Mivel a lányom nem tudott meggyőzni, jöttél te, és elvittél a piactérre.

Megmutattad a keresztet, amit valaki útközben felállított.

Láttam, hogy te tudod, és azt mondtam, hogy én is elmondom neked, amit tudok.

Te írd le, hogy könnyítsek a szívemen és a lelkemen. Én már nem húzom sokáig, az utam végére értem. Csak arra kérem a Jóistent, hogy ne szenvedjek a másvilágon…

Nem tudom mi lesz Đuróval odaát, de hogy itt nem könnyű neki, az biztos.

Nem könnyű neki, de még nehezebb azoknak, akik elveszítették a szeretteiket abban a nehéz időben.

Az áldozatok hozzátartozóinak és a hóhérjaik agóniája csak úgy szüntethető meg, ha bevalljuk, hogy áldozatok voltak és a házaink közelében alusszák örök álmukat betemetve, mint a kutyák. Ha a földi maradványaikat kiemeljük és egy közös sírban megjelölve emberhez méltóan eltemetjük őket, akkor talán megbékélünk.

Ebben nincs politika, csak emberség.

A beszélőtársamnak Đurónak nem volt bátorsága kijönni az autóból és a piactér betonjára lépni. “Nem tudok gázolni rajtuk!“, csak ennyit mondott.

Ez csak egy a sok esetből, 412 ember lett kivégezve.

Van-e 74 év után bátorságunk szembenézni valamivel, ami sok polgártársunk lelkét nyomja?

Vagy mi is hallgatunk és cinkosok leszünk?

 

Milan Stijačić

Share this post

Comments (21)

  • Kaća Reply

    Uh.Koji tekst.Bravo Milane.

    December 10, 2018 at 8:05 pm
  • Bas ima nos Reply

    Autor dugu pauzu zbog “drzavnog” posla iskoristio da nauci madjarski jezik.Bas lepo,pa ovo je visenacinalna sredina a fondovi iz madjarske puni ki brod,za Srbobran oko 10 miliona euro.Ako treba,autor bi naucio i kineski samo da legne lova a on da bude “savetnik”!Doktore,ajd objavi text ako imas…

    December 10, 2018 at 9:16 pm
    • Milan Stijačić Reply

      Voleo bih da pored Italijanskog i Španskog govorim i Mađarski a ne da budem slepac popud tebe.Koliko jezika govoriš toliko i vrediš, a ti si svestan tvoje vrednosti i pameti.Istina je da bih naučio i Kineski da ovom napaćenom selu bude bolje i daj Bože da se ovde sliju sve pare sveta i da Srbobran ima koristi od toga, a da tu korist osetiš i ti,takav kakav si.Savetnik bi verovatno trebao biti ti ili tebi sličan, a kvalifikacija za tako nešto ti je baš ovaj komentar koji ima težinu kao i tvoja ličnost.

      December 10, 2018 at 10:03 pm
      • osmeh Reply

        Gdine Stijacicu,cemu vredjanje na jedan sasvim obican komentar?Izgleda da je pogodio u metu?

        December 13, 2018 at 7:52 am
  • Gordana Reply

    Svaka čast na tekstu.
    Nego šta nego je vreme.Da je bilo pameti to bi se uradilo odavno,makar kada je u Backom Jarku učinjeno isto za Nemce.
    Milane da više ne učiniš ništa u životu,učinio si za ovu sredinu najviše.Moj duboki naklon.

    December 10, 2018 at 10:16 pm
  • Kiss Csaba Reply

    Ti ljudi, naši sugrađani, su se mučili dva-tri dana, da bi se posle sreli sa Bogom. Ali Đura! Đura, naš sugrađanin, se borio sa svojom savešću celog života! Njemu tek nije bilo lako. Laka mu zemlja bila!

    December 11, 2018 at 6:09 am
  • K.P. Reply

    Stvar pomirenja naroda koji zive na ovom trusnom podrucju. Svaka cast na tekstu i samo guraj to do kraja!

    December 11, 2018 at 10:08 am
  • Antikomun Reply

    Više od 70. godina braćo srbi čekamo da otkrijemo komunistička nedela!

    December 11, 2018 at 3:42 pm
  • Milannn Reply

    Tekst je problematičan, što se tiče istorijske metodologije i dokaznog postupka, kao i logičkog zaključivanja u smislu sugerisanja i izvođenja negativnih stavova o celini uloge, zasluga i vrednosti KPJ i NOB-a za sve narode u Vojvodini. Budući da je gospodin Ćorić umro i da ne može da potvrdi autentičnost ovde objavljene izjave, koja nije potpisana i zvanično overena, izvor se ne može smatrati kredibilnim dokazom. Niko nam ne može garantovati da vi niste neku njegovu priču, ako je uopšte i postojala, menjali u skladu sa nekim svojim trenutnim interesima i ciljevima. Slažem se da je bilo nevinih žrtava, koji su u tom osvetničkom žaru tragično stradali, ali proglašavati ih sve (ili 90%) za nedužne žrtve komunističkog terora i zastupati tezu da su ubijani isključivo zbog svoje nacionalne pripadnosti nema utemeljenja u istorijskoj nauci i predstavlja veoma opasan i podmukao fašistički revizionizam, koji uglavnom odgovara potomcima zlikovaca, čime se ponovo ubijaju, svesno ili ne, i njihove žrtve. Pitanje streljanih treba istražiti ozbiljno i naučnim sredstvima (međudržavna komisija nikad taj posao nije dovršila) da bi se mogao doneti relevantan sud o nevino ubijenim i da bi oni dobili zasluženu počast, a njihovi potomci odgovarajuće izvinjenje. Sve drugo je puki diletantizam i maliciozna rabota koja može izazvati samo loše posledice.

    December 14, 2018 at 1:06 pm
    • Milan Stijačić Reply

      Pažljivo sam pročitao vaš komentar.

      U tekstu se ne negiraju vrednosti NOB-a, pa čak ni KPJ, već se govori o nečemu što je činjenično stanje.

      Vi čak ni ne znate na osnovu čije priče je ovaj tekst objavljen, jer da znate, znali bi, da se njegova svedočenja nalaze i u knjigama koje su objavljvane baš na ovu temu i u vezi dešavanja u Srbobranu 1944-te. To naravno ne znači da vi nemate pravo da izražavate vašu sumnju.
      Isto tako morate znati da je ovo zapisano ( bez menjenja tačke ili zareza u tekstu) i objavljeno pre tačno 8 godina, ali je odmah nakon objavljivanja (sutra dan) moralo biti uklonjeno, jer su mi na veoma kulturan način saopštili, da “još nije vreme”.

      U jednom ste svakako u pravu .
      I tada i sada je moj interes nepromenjiv. Taj moj interes je interes pravog Srbina.
      Srbina koji ne želi da ostavi mesta manipulacijama, niti problem generacijama koje dolaze iza nas. Moj interes je, da se jednom zauvek skine sa moga naroda anatema zločinaca (maker u sredini u kojoj živim), jer taj zločin nije počinio moj, srpski narod, već pojedinci koji imaju svoje ime I prezime.
      Moj, a i vaš interes bi trebao da bude skladan suživot sa našim komšijama Mađarima, koji to danas svakako jeste.
      Interesi ne moraju da budu uvek materijalni našta vi aludirate, mogu biti i neke druige vrste. Srbi kao narod imaju karakternu osbinu pravdoljublja, a ovde je samo to u pitanju. Baš onako kako tražimo pravdu za nas, tu istu pravdu zaslužuju i drugi .
      Eto i vi se slažete da je bilo nevinih žrtava.
      Zaslužuju li makar nevini da budu pristojno sahranjeni?
      I kako da postavimo normu za nečiju krivicu, posebno danas nakon 74 godine.
      Da li su po vama krivi oni čije je dete mobilisano i poslato na neki od frontova pa tamo poginulo. Da li su recite mi njegovi roditelji po vama trebali biti streljani, a takvih je bilo?

      Zar nije ljudcki, evo i da su krivi, da budu pristojno sahranjeni?

      Kažete : “zastupati tezu da su ubijani isključivo zbog svoje nacionalne pripadnosti nema utemeljenja u istorijskoj nauci i predstavlja veoma opasan i podmukao fašistički revizionizam, koji uglavnom odgovara potomcima zlikovaca, čime se ponovo ubijaju, svesno ili ne, i njihove žrtve”

      Da li vi ovo stvarno mislite?

      Slažem se sa vama da je sve trebalo istražiti ozbiljno i naučnim sredstvima.
      Ono što vi očigledno neznate je da je na tu temu urađeno mnogo. Da arhiva postoji. Da su na ovu temu objavljene mnoge studije kao i knjige. I ono naj bitnije u celoj priči.

      Da, došlo je vreme!

      December 14, 2018 at 6:18 pm
      • Milan bez NNN Reply

        1. “U tekstu se ne negiraju vrednosti NOB-a, pa čak ni KPJ, već se govori o nečemu što je činjenično stanje.”
        Nije eksplicitno, ali jeste imanentno sadržano negiranje u tumačenju i nepostojanju kritičkog odnosa i racionalne skeptičke distance u saznajnom i moralnom smislu, što se ogleda i u konstataciji da je reč o činjeničkom stanju, koje uzgred još nije utvrđeno, jer iskopavanja nisu izvršena, a iznosi se tvrdnja na osnovu izjave jednog svedoka (ako je autentična i pod pretpostavkom da svedok ne laže da bi svoje postupke minimizirao) i radi se po principu “meto deda unuka na krilo pa mu pripovedo kako je nekad bilo.”
        2. “Vi čak ni ne znate na osnovu čije priče je ovaj tekst objavljen, jer da znate, znali bi, da se njegova svedočenja nalaze i u knjigama koje su objavljvane baš na ovu temu i u vezi dešavanja u Srbobranu 1944-te.”
        Znam o kome se radi i zato i sumnjam u kredibilitet njegovog svedočenja. Koje su to “mnoge studije i knjige” objavljene i šta je zapravo i koliko istorijska struka i međudržavna komisija za tajne grobnice uradila u istraživanju ovog pitanja da bi mogli sa sigurnošću i precizno da govorimo o tim događajima i da kategirčki iznosimo tvrdnje i zahteve? Ne znam da li vam je poznato da podatak o 412 streljana pripadnika, ne samo mađarske nacionalnosti, iz knjige Pintera Jožefa, istoričara amatera fašistički orijentisanog, nije činjenično stanje i da ga ne prihvataju čak ni nacionalistički raspoloženi istoričari.
        3. “Isto tako morate znati da je ovo zapisano ( bez menjenja tačke ili zareza u tekstu) i objavljeno pre tačno 8 godina, ali je odmah nakon objavljivanja (sutra dan) moralo biti uklonjeno, jer su mi na veoma kulturan način saopštili, da “još nije vreme”.
        Državna bezbednost je tada pravilno reagovala jer ste nesmotreno postupili i mogli da izazovete sukobe i nemire kod lokalnog stanovništva, odnosno krvoproliće. Dobro je da niste i krivično odgovarali.
        4. “I tada i sada je moj interes nepromenjiv. Taj moj interes je interes pravog Srbina.
        Srbina koji ne želi da ostavi mesta manipulacijama, niti problem generacijama koje dolaze iza nas. Moj interes je, da se jednom zauvek skine sa moga naroda anatema zločinaca (maker u sredini u kojoj živim), jer taj zločin nije počinio moj, srpski narod, već pojedinci koji imaju svoje ime I prezime.”
        Deo srpskog naroda koji je sprovodio četničku, fašističku ideologiju za vreme Drugog svetskog rata (koja se sada rehabilituje, pa bi i ta nepravda trebala da vam smeta) jeste činio zločine u ime srpstva za razliku od komunista koji su se sa njima obračunavali ne zato što su bili pravi Srbi, nego zato što su bili pravi LJUDI! Bitna je razlika, jer su branili od srpskog i mađarskog fašizma i pripadnike ostalih naroda i nisu neprijatelje ubijali zbog etničke pripadnosti kao što su to činili hortijevci, njilaši i ostali fašisti. Svakako da je bilo i izuzetaka, kao što je reč o nevino stradalim u našem naselju (čiji broj tek treba utvrditi), koji ipak nisu ubijani bez ikakve istrage i suđenja, jer i o tome postoje podaci u arhivama koje pominjete.
        Na kraju, slažem se da nas samo istina može osloboditi i da je vreme da se to pitanje nevino stradalih zaista temeljno istraži i reši da bi mogli da se obračunamo i sa današnjim fašističkim manipulacijama našom prošlošću.

        December 15, 2018 at 10:11 am
        • Milan Stijačić Reply

          Naravno da imate pravo na svoje mišljenje i drago mi je što ste ga podelili sa nama.

          Ne mogu da se složim sa vama da je u ime srpstva bilo ko činio zločine. To prosto nije tačno. Zločinci imaju svoje ime i prezime, bez razlike kojoj su (u ovim slučajevima) vojsci pripadali. Istina je da je oslobođenje ( kao i sam rat) izrodilo neopisive zlikovce, koji su okrvavili ruke na naj svirepiji način i da su mnogi Srbi tada stradali.

          Način na koji ste završili vaš kometar u stvari sve govori i citiraću jedan deo:

          “Na kraju, slažem se da nas samo istina može osloboditi i da je vreme da se to pitanje nevino stradalih zaista temeljno istraži i reši”

          December 15, 2018 at 4:31 pm
      • osmeh Reply

        Sta to znaci”pravi Srbin”?Ili si Srbin ili nisi,ne razumem?

        December 15, 2018 at 12:15 pm
        • Milan Stijačić Reply

          Sve ti razumeš.

          December 15, 2018 at 3:58 pm
  • Kiss Csaba Reply

    Gospodine Milannne!
    Poricati, da se ništa nije desilo je stvarno nepotrebno.
    Da je tema nedovoljno istražena i da nije naučno to sprovedeno sa time se mogu složoti. Ali kažite mi kako bi i bilo. Porodice žrtava su živeli decenijama u tolikom strahu, da ni unutar porodice se o tome ćutalo. Ko bi se onda naučno ili pak nenaučno bavio sa tom temom? Komunistički režim? Posle više od sedam decenija i svesnog zataškavanja događaja teško, da ćemo ikada doći do prave istine. Ali se nadam, da se možemo složiti oko toga da nevine žrtve postoje i da zaslužuju bar jedan spomenik gde će njihovi potomci moći položiti cveće sećanja.
    U Srbobranu su tada ubijani mađari. I to je činjenica. U mnogim drugim krajevima su ubijani pravoslavni sveštenici, bogati i manje bogati Srbi, muzičari koji su svirali u lokalu gde su zalazili nemački okupatori i ljudi koji su jednostavno smetali nekom. Recimo Petar Drapšin. U Srbobranu su to bili mađari. Neverujem da su ubijani kao klasni neprijatelji. Izuzev nekolicine gro mađara su bili nadničari, radnici, bereši. Bila je to odmazda, ja bih rekao sa elementima upotrebe prekomerne sile. Komunisti kao pobednici su imali svo vreme sveta. Zašto su to radili užurbano, pod velom noći, daleko od očiju svih. Prave krivce su mogli osuditi na sudu [pa makar i na prekom sudu], izvršiti javno egzekuciju (na to su imali čak i moralno pravo) a zatim tela izdati porodici da sahrani. Zašto to nisu tako radili? Ne samo ovde nego nigde to oni znaju.
    I na kraju! Mislim da u Evropi 21. veka u najmanju ruku svaka žrtva, ali baš svaka treba da nađe svoj mir na obeleženom mestu, a ne u nekoj jami kao pas. Ako neko, onda srpski narod bi trebao to da razume jer ima isti problem. Ne verujem, da potreba svih porodica, svih žrtava za tim, bilo gde na Svetu znači fašistički revizionizam.

    December 14, 2018 at 8:34 pm
  • Kiss Csaba Reply

    Gospodine Milane, bez NNN!
    Tvrditi, da je Đura pred svoju smrt preuzeo odgovornost za neko delo, koje se po vama nije ni desilo, jer nije “naučno dokazano” takođe nema utemeljanje u nauci. Ja ne znam, ali sumnjam da psihologija poznaje presedan kada neko prizna nedelo a da to nije činio. U prirodi čoveka je upravo suprotno, da oporiče nedelo.
    Takođe bi me interesovalo po kojoj naučnoj metodologiji ste došli do zaključka da je gospodin Pinter bio fašista? Imate u ruci njegovu člansku knjižicu? Jeste godine je potrošio, da nađe svedoke, članove porodica i beležio je njihove iskaze, koji su dakako bili puni emocija iz opravdanih razloga. Zatim je napisao jednu temeljitu studiju na temu. U toj knjizi su nabrojani 584 žrtava u Srbobranu, 97 u Nadalju i mislim 17 u Turiji. Mogu da prihvatim tezu, da je broj netačan , samim tim što sam i sam primetio dupliranja osoba a i znam za jedan slučaj gde je osoba na listi a dokazano je živ. Ipak mislim da je ta studija puno bolja, za polaznu osnovu, za buduća istraživanja od nazovi arhivske građe, koju možemo naći. Da, te sudske presude postoje. Sama međudržavna komisija je priznala, da se na osnovu njih, nemože utvrditi istina. Pre svega one su sastavljene naknadno (neke čak 1953. godine). Vrlo jednolično stavljajući na teret “osuđenih” , da je bio član nemzetera ili leventi. E, sad treba znati, da su levente isto što je i predvojnička, a nemzeter je u stvari civilna zaštita. I ja sam bio na listi predvojnika, zatim na listi rezervnog sastava JNA, a verovatno bi sa ovim godinama bio i na listi civilne zaštite socijalističke Jugoslavije, da ona još postoji. Misliš da me neko pitao, dali želim da budem na toj listi. Od prilike tako su pitali i te nesrećnike.
    I na kraju svega, deliti svet na crno i belo je takođe nenaučno. Svet je samo siv.

    December 16, 2018 at 9:25 am
  • Milan Reply

    Poštovani g. Kiš, znam da ni vi zbog svoje porodične istorije niste nepristrasni kad je reč o temi o kojoj raspravljamo, odnosno ni vaš svet nije siv. Da je situacija drugačija, verovatno bi se i vaše gledište umnogome razlikovalo. Da su komunisti, među kojima nisu svi bili srpske nacionalnosti, zaista mrzeli Mađare i ubijali ih na etničkoj osnovi, a ne ideološkoj (iako je među njima bilo puno i sirotinje koju je i najlakše zaludeti nacionalzmom) onda bi ih sve oterali iz Vojvodine, kao (s razlogom) nemačku populaciju, i konačno završili posao za sva vremena. Teško je nama da se s ove vremenske distance uživimo u psihološko stanje tih oslobodilaca od fašizma (a za nekoga i okupatora, zavisi od ideološkog ugla gledanja) posle svega što su proživeli od racije pa nadalje, da bi u potpunosti mogli da ih razumemo. Možda Pinterova knjiga jeste dobro polazište za traganje za istinom, ali upravo u tome i jeste problem, zato što smo još daleko od nje, ne možemo ni znati, ako ćemo ikada i saznati, koliko je među pobijenim zaista bilo nevinih, a u ratu je teško ostati neutralan i nevin do kraja. Osuđujem ubistva nevinih, ali se bojim da im ne priključimo i one koji to nisu bili i proglasio ih sve skupa za žrtve komunizma.
    Sve najbolje,
    Vaš drug!

    December 16, 2018 at 11:50 am
  • Kiss Csaba Reply

    Gospodine Milane!
    Mi smo sate i sate proveli raspravljajući na tu temu. Znam vaš stav, da je vama bitna objektivnost. Ne samo, da poštujem to već i podržavam. Kao što poštujem i vašu bliskost sa komunističkim idejama.
    Ali ne mogu, a da ne kažem, da je moja porodica već davno oprostila. Čitajući ispovest Đurin, još više smo ubeđeni, da smo dobro učinili, ne samo zbog toga što je hrišćanski opraštati, već i zbog toga što se vidi, da su i egzekutori bili žrtve vremena, na neki način.
    A sa vašim komentarom ste dali još jedan argument u moju ruku ( a priznajem samo argumente, a ne i osećanja). Nemce NISU proterali partizani. Nemci su otišli sami. Kao što su svi pobegli, koji su se osećali krivim. Ostali su oni, koji su mislili, da nisu krivi. Pogrešili su.
    Javnost treba da zna, što vi već znate: da je mog dedu spasio prvi put Srbin! On mu je lepo rekao, da nestane dok ne prođe ovo ludilo. “Ne idem ja nigde, jer nisam nikome ništa učinio!” bio je odgovor. Drugi put ga već nije mogao spasiti. Ali je zato još godinama pomagao baki, da moj otac odraste. Kao što je i moj deda pomagao, da njegova porodica preživi, kada je Srbima bilo teško.
    Ko sad ovde ne zaslužuje poštovanje?

    December 20, 2018 at 2:23 pm
  • Milan bez NNN Reply

    Poštovani druže Kiš,
    U pravu ste, te naše nebrojene slobodoumne rasprave o različitim temama, pa i o ovoj oko koje se sada sporimo, su suštinski i višestruko važne. Praktivovanjem stare i neprevaziđene sokratovske dijaloške metode, često smo stizali do sinteza polaznih suprotstavljenih i protivrečnih stanovišta, težeći objektivnosti, odnosno istini, pravdi i dobru kao ključnim vrednostima o koje se mnogi u našem društvu neretko i bez skrupula ogrešuju, ne shvatajući i nehajući za katastrofalne posledice svojih postupaka. Ista logička i moralna načela moraju važiti i kada je reč o ovom veoma osetljivom i nedovoljno istraženom pitanju iz ratne prošlosti našeg naselja, koje se ne sme olako i ravnodušno prepustiti nekima čije namere nisu časne kao naše, jer im do navedenih ideala nije stalo, a znamo da njihovim gaženjem svaka ljudska zajednica pre ili kasnije propada.
    Moje simpatije prema komunističkoj ideologiji neki, koji se “pametno prilagođavaju” trenutnim okolnostima, tumače kao nerazuman, vremenu neodgovarajuć i lično štetan idealistički prkos. Međutim, one zapravo predstavljaju rezultat mog racionalnog, političko-idejnog i interesnog, opredeljenja. Ono se temelji na vlastitom proleterskom socio-ekonomskom položaju u uslovima postsocijalističkog klasnog društva, stvorenog na ratnoprofiterskoj i privatizacionoj pljački i otimačini svojine i humane budućnosti većini stanovnika naše zemlje od strane novoformirane kapitalističke ološ elite. Zbog nje je, između ostalog, i u našem okruženju svakim danom sve manje naših sugrađana srpske, mađarske i ostalih nacionalnosti, koji umiru sve mlađi i bedniji, ne rađaju se i iseljavaju se trajno. To je najveći zločin protiv koga se, ako je još snage i nade ostalo, zajednički s petokrakom na kapi moraju boriti klasno osvešćeni Srbi, Mađari i ostali tranzicioni gubitnici, ako im je stalo do svog života, zavičaja i budućnosti svojih potomaka u njemu, jer će u suprotnom u dogledno vreme izvesno nestati sa ovih prostora, a s njima i istina o prošlosti, do koje vam/nam je stalo.
    Srdačno,
    Milan

    December 22, 2018 at 12:23 pm
  • Kiss Csaba Reply

    Poštovani gospodine Milane!
    Sa ovim vašim konstatacijama se apsolutno slažem, iako Svet posmatram kroz lupu hrišćanskog morala.
    Jedino bi još dodao, da nažalost mi ljudi imamo tu ” fantastičnu ” osobinu, da pokvarimo i iskvarimo sve što je dobro. I kako smo to učinili kroz istoriju sa hrišćanskom ideologijom, tako smo učinili i sa komunističkom. Nažalost ostalo nam je da živimo u najiskvarenijim od svih, u građanskoj demokratiji. I upravo zbog toga, da bi nam deca živela u istinski građankom i u istinski demokratskom Svetu , moramo se osloboditi od balasta prošlosti i početi raditi na budućnosti. A trebamo to činiti po načelu Biblije, koja kaže: ” Srećni su pitomi, njihova će biti zemlja”!
    Sa dubokim poštovanjem!

    December 23, 2018 at 7:37 am
  • Ante Reply

    Podrška autoru!

    January 10, 2019 at 8:32 pm

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *